Na mladima svijet ostaje, to se pokazalo i pokazivaće se zauvijek. Uz uzore, iskustvo koje prenose stariji i uz zlata vrijedne savjete ljudi uz koje stasate, prije svega u dobre ljude, a zatim i sportiste, svjedoci smo da je malena Crna Gora, rasadnik vrhunskih sportista.
Kada bi se osvrnuli na samo dva najpopularnija sporta, fudbal i košarku i tada bi nam trebalo malo duže da pobrojimo sve asove koji su rasli na ovom kršnom podneblju, pa se ova priča svodi na ono najsvježije, a možda ne toliko medijski ispraćeno, a to je budućnost crnogorske fudbalske reprezentacije.
Kao jedan od predvodnika nove generacije nametnulo se ime Viktora Đukanovića, momka rođenog 2004. godine, a sa već zavidnim fudbalskim iskustvom. Kako sam kaže, “rodio” se sa loptom i od nje se ne odvaja ni dan danas.
“Počeo sam da treniram kao jako mali, imao sam svega tri godine, i za to najveću zaslugu ima moj otac. On je otvorio školu fudbala Karioke i mene i oba brata je povukao na sport i od tada sam zavolio fudbal, Gdje god sam krenuo nosio sam loptu sa sobom. Mnogi kada govore o zaslugama govore o trenerima kod kojih su trenirali veoma malo, ali za mene najveću zaslugu ima moj otac, on me je svemu naučio. Kasnije sam otišao u Sutjesku kod Mija Nikolića, i naravno napredovao sam i usavršavao svoje fudbalsko znanje“, rekao je Đukanović na početku razgovora za LOB SPORT pa se dotakao i prelaska iz rodnog grada u Podgoricu, gdje je ponovo, veliki trudu uložio njegov otac.
“Zahvalan sam Bogu kojim je putem išla moja karijera, imao sam i nezgodnih situacija, ali izgleda da je tako moralo. Kod Miloša Đalca u Lješkopolju sam igrao napadača i on mi je mnogo pomogao u tom mom prelazu u drugi grad. Zanimljivo je reći da smo ja i moj brat smo svaki dan putovali posle škole za Podgoricu. Treninzi u Lješkopolju bili su pretežno uveče, izađemo sa zadnjeg časa, sendviči u torbi i za Podgoricu. To je jedan od razloga zašto govorim da mi je u karijeri najviše otac pomogao“.
Đukanović se sjeća svojih početaka u Podgorici, i ono što pamti jesu osobe koje su bile tu u teškim trenucima, a ne u onim lakim.
“Imao sam pored sebe Rama Biševića, čovjek koji se mogu reći brinuo o meni. Davao mi je mnogo savjeta, pomagao mi je i kad sam bio u Budućnosti. Podrška ti najviše treba kada ne ide, a uz roditelje on je bio tu da mi pomogne i da savjet u teškim trenucima, kada rijetko ko stane iza tebe. Njemu dugujem veliku zahvalnost. Naravno tu su bili i saigrači, ali je situacija bila drugačija nego sada. Konkurencija je bila velika, i drago mi je da je bilo tako, jer smo mi mladi morali da budemo fokusirani jer ako ne odigraš dobar meč desi se da sledeći presjediš na klupi“.
Na 96. rođendan Budućnosti, igrači su počastili navijače duplom krunom, Viktor je bio jedan od glavnih protagonista sezone i mnogi su smatrali da je već tada bilo jasno da je prerastao crnogorski fudbal.
“Odigrao sam veoma dobro, ali u tom momentu nisam tako razmišljao. Ako sam dao tri gola, tu utakmicu zaboravljam, bitna je sledeća, to radim i dan danas. Glava mi je tako namještena da ne gledam šta sam uradio juče, već šta ću uraditi sjutra. Često sam igrao i sa povredom, i kada sam napustio Budućnost ali sada je srećom sve u redu. Nisam potencirao tu priču, jer ne volim alibi“.
Dobre partije preporučile su ga švedskom Hamarabiju, a Đuka je postao jedan od miljenika navijača, dok se njegovi potezi i golovi pomno prate na društvenim mrežama. Takođe, jedan od suvlasnika kluba je Zlatan Ibrahimović koji prati utakmice, ali za sada igrači nisu imali priliku da ga upoznaju.
“Liga je mnogo jaka i kvalitetna. Izabrao sam Hamarbi iako je bila ponuda i iz Serije A, ali sam se odlučio za Švedsku i nisam pogriješio. Srećan sam što sam otišao tamo, prije svega jer na svakom meču prisustvuje 30 hiljada ljudi, i taj osjećaj je neopisiv. Drago mi je da su moji potezi i golovi ispraćeni, ali mi je isto donekle krivo što se te stvari više cijene kod njih nego kod nas. Nedovoljan je akcenat na mladim igračima. Ibrahimović je bio na našoj utakmici protiv Tventea u Ligi konferenacija, ipak, za sada nismo imali kontakt. Nadamo se da će dolaziti češće, pa možda i bude prilike“.
Možda je kliše, ali kao i svakom sportisti, i Viktoru je vrh karijere igranje za reprezentaciju i odlazak na veliko takmičenje
“Mlad sam ostvario svoj san da igram za reprezentaciju. Posebna je emocija igrati za Crnu Goru, totalno različito nego u klubu, to ne može da se opiše. Sjediš na klupi a osjećaš se kao da si na terenu, nešto neopisivo. Ko god postigne pogodak svi skačemo kao da smo ga mi dali. Živim da igram za Crnu Goru, da dam gol i slavim pred našim navijačima, i naravno da ako Bog da odemo na veliko takmičenje“.
Viktor je odrastao u fudbalskoj porodici, pored dva brata fudbal trenira i najmlađa sestra Maša kojoj je tek devet godina, što dovoljno govori koliko fudbal znači Đukanovićima.
“Da krenem od sestre Maše, očigledno je da smo uticali na nju. U ovaj period odmora trenirao sam sa njima, i iskreno da kažem ima potencijal. Iako nisam za to da igra fudbal već da uživa u životu, ali ako ona stvarno to želi, bolje je da se bavi sportom svakako. Martin je najstariji, ali njegov kvalitet nikako da se ispolji. Otišao je u Hrvatsku ali su ga papiri i obeštećenje osujetili. Sada je u Komu, nisu ga ispratili golovi, ali ima vremena i zaslužuje“.
Posebno se osvrnuo na na generaciju mlađeg brata Stefana koji je član jedne od najtalentovanijih reprezentacija koje je Crna Gora imala u poslednjoj deceniji, a to su momci rođeni 2006. godine.
“Ta 2006. generacija je pretalentovana, i ako dobiju priliku kakvu je dobio Vasilije Adžić mislim da će i oni ubrzo biti na spisku velikih klubova. Stefan je takođe u Budućnosti, nadam se da će dobiti šansu kao što sam dobio i ja, a na njemu je da je iskoristi ili ne. Ono što stalno ponavljam jeste da se u našoj ligi slabo guraju mladi igrači, a potencijal je ogroman“.
Braća Đukanović, Vasilije Adžić, u košarci David Mirković, Vasilije Todorović. Sve te momke vezuje isto – Nikšić. Grad pod Trebjesom godinama unazad pušta najtalentovaniju djecu Crne Gore da karijeru grade u drugim gradovima, što je veliki problem
“Talente u Nikšiću ne cijene na vrijeme. Sutjeska je mogla sve nas da ima, a svi smo otišli za svoje dobro dalje da bi napredovali. Nikšić naravno mnogo volim, ali očigledno je da se nešto radi pogrešno, da li selekcija ili nešto drugo ne bih u to ulazio, ali nešto očigledno treba promijeniti“.
Kada govori o ambicijama, Viktor su ne žuri, i karijeru gradi postepeno, a to govori i time što je zadovoljan u Hamarbiju.
“Imali smo dobru sezonu, veoma smo mlada ekipa. Kako sada stvari stoje svi smo na okupu, što me raduje. Ako bude ista ekipa sledeće sezone, možemo da idemo ka vrhu. Što se tiče neke moje želje, nisam tip koji nešto priželjkuje. Ne volim da gledam pet godina unaprijed i nemam neki omiljeni klub. Volio bih možda da se oprobam u Seriju A, ali ne žurim nigdje“, zaključio je Đukanović.
