Usred sumorne evropske jeseni za srpske klubove došla je konačno i jedna lepa vest – TSC iz Bačke Topole zabeležio je prvu pobedu u grupnoj fazi nekog evropskog takmičenja.
Od prošle sezone kada je nacionalni koeficijent srpskih klubova bio na istorijskom maksimumu i Srbija se našla na visokom 11. mestu UEFA liste, što joj je donelo povećanje broja klubova u Evropi (i dva u Ligi šampiona, što direktno što u kvalifikacijama) ekipe iz Srbije imaju poražavajuće rezultate. Crvena zvezda, Partizan, Čukarički, TSC, Vojvodina i Radnički iz Kragujevca ukupno su na 49 utakmica zabeležili samo tri pobede?! I nijednu u 25 mečeva u grupnoj fazi.
Sve do četvrtka.
A onda je TSC iz Bačke Topole savladao na svom terenu Lugano 4:1. Isti onaj Lugano koji je ovog leta izbacio Partizan u kvalifikacijama za Ligu Evrope. Ujedno, to je istorijska prva pobeda ekipe iz Bačke Topole u grupnoj fazi nekog UEFA takmičenja.
To je postignuto sa 10 srpskih igrača u startnoj postavi, a preostali starter je bio Ifet Đakovac, koji je rođen u Srbiji, celu karijeru igra u Srbiji, ali ima fudbalsko državljanstvo Bosne i Hercegovine. Nešto nepojmljivo za Crvenu zvezdu ili Partizan. A pitanje je da li mora da bude tako?
Crvena zvezda je u istoj nedelji igrala protiv Barselone. Očekivano je izgubila 5:2, a na travi stadiona Rajko Mitić od samog starta zaigrala su svega tri srpska igrača, od čega dvojica koja su ponikla u samom klubu. Na drugoj strani za Barselonu su od starta zaigrala sedmorica Španaca, od čega šest koji su prošli čuvenu La Masiju.
Dobro, reći će ljudi Barsina La Masija i omladinska škola Crvene zvezde neuporedive su stvari. Ali da li je moguće da baš toliko nema materijala u Zvezdi među polaznicima njene škole ili mladih domaćih igrača koji dođu u Ljutice Bogdana? Primera radi dvostruki strelci za TSC protiv Lugana bili su 23-godišnji Petar Stanić i 22-godišnji Miloš Pantović. Njih dvojica su i prošle sezone bili najbolji igrači TSC u Ligi Evrope. A zajedničko im je što su u jednom trenutku bili u Crvenoj zvezdi.
Pantović je došao u Zvezdu sa 15 godina, igrao je za mladi tim u juniorskoj Ligi šampiona prilično dobro. U sezoni 2019/20. proveo na kaljenju u filijali Grafičar i na jedinom meču na kojem je dobio više od pola sata da igra postigao gol. Ali nije se naigrao, a u prvom timu nikada nije zaigrao.
Sa druge strane Stanić je doveden iz pančevačkog Železničara sa 20 godina kao velika perspektiva. U prvoj sezoni odigrao je 16 utakmica u svim takmičenjima, ali samo na dve više od 60 minuta. Imao je učinak od gola i dve asistencije. I više nije igrao za Zvezdu, jer je sezonu kasnije proveo u Spartaku na pozajmici, a potom i prodat u TSC.
Dakle, ne može se reći da Stanić i Pantović nisu pokazali da su kalibar za Zvezdu, pošto uopšte nisu ni dobili adekvatnu šansu da pokažu koliko mogu u crveno-belom dresu. I njih dvojica nisu usamljeni primeri. Srđan Babić, Petar Leković, Nikola Krstović neki su od igrača koji nisu dobili adekvatnu priliku u Zvezdi a u inostranstvu su pokazali da umeju da igraju dobar fudbal. Ako se za Barselonu može reći da je majka svojoj deci Zvezda je definitivno maćeha. Lako ih se odriče, a teško pruža priliku da se dokažu kada su još mladi.
Jako je teško da se nađe opravdanje za takav tretman. Jer kada god je klub deci ili igračima koji su mladi dolazili u nju, ukazivao istinsku priliku, a to je bilo veoma retko, kao kada je Nenad Lalatović promovisao Predraga Rajkovića, Vukašina Jovanovića, Marka Ristića, Marka Grujića i Luku Jovića, ili kada je forsiran Strahinja Eraković kao projekat, a Barak Bahar ubacio Kostu Nedeljkovića i Jovana Mijatovića, klub je makar finansijski profitirao od prodaje tih igrača. I to u veoma kratkom roku. Ali očigledno da su ti primeri za Zvezdu i dalje incidenti pre nego nešto što bi u ovom vremenu trebalo da bude obrazac funkcionisanja.
Zvezda treba da bude strpljivija i senzibilnija sa svojom decom i igračima koje u mladom dobu dovodi u klub, jer samo od njih može da ima istinske benefite. A ne da ih lako tera i da ih se seti tek kada se već dokažu u nekoj drugoj sredini pa ih pozove u pomoć poput Lazetića, Srnića, Vujadina Savića, Žuleta Stojkovića…
