Dešava se ozbiljno gibanje u srpskom društvu. Počelo je od studenata, pridružili su se nastavnici, profesori, učenici, i prelilo se među mnoge slojeve.
Dah promene se oseća sve više u vazduhu i sve je teže braniti važeći poredak, a nije više ni lako naći ljude koji će to efektno činiti.
Jedan od najistaknutijih branilaca, prilično omraženog režima u najširim narodnim masama, oličenog u predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, jeste generalni direktor FK Crvena zvezda Zvezdan Terzić. Kao da je u pitanju viši kadar SNS, a ne čelnik nečega što bi trebalo da bude narodni klub, Terzić se ovih dana ponaša kao avangarda ovog režima. Među prvima je promovisao simbol koji je trebalo da bude odgovor na crvenu ruku, glavni simbol ovog protesta, a to je srednji prst krvave ruke. Potom je napisao pamflet o obojenoj revoluciji, da bi takođe ostavio post koji se osvrće na predsednika Rusije Vladimira Putina.
Zašto to Terzić radi, to je bar jasno. On time plaća dug prvom čoveku ovog režima, koji je (verovatno) odlučujuće uticao da njegov proces zbog kojeg je bio i na Interpolovoj crvenoj poternici zastari. Pravo pitanje je zašto Delije, kao predstavnici navijača Crvene zvezde, ćute na ovo praktično potčinjavanje velike institucije srpskog naroda i srpskog društva interesima jedne grupacije pod nazivnom Srpska napredna stranka i njenog defakto prvog čoveka Aleksandra Vučića?
Čime su to Aleksandar Vučić i Zvezdan Terzić zadužili te iste Delije da ćute tokom ovih protesta, dok se bude svi društveni slojevi, oslobađaju straha i na taj način praktično daju podršku ovom poretku?
Prvi, verovatno i osnovni razlog je taj što je režim unosnim poslovima, pre svega na polju gradnje, kupio mnoge od viđenijih vođa. Međutim, to se odnosi samo na manjinu tribine, a i dalje ostatak Severa nije pokazao otpor prema ovom režimu kakav je tribina pokazivala u nekim ranijim političkim prilikama. Može se samo naslućivati šta je po sredi, ali najverovatnije je u pitanju strah.
Delije su bile jedni od predvodnika 5. oktobra i pada režima Slobodana Miloševića. U godinama pre 2000. Crvena zvezda je takmičarski u dva najpopularnija sporta fudbalu i košarci, počela da posustaje u odnosu na Partizan. Mnogi među navijačima Crvene zvezde, ne samo pripadnicima tribine, taj odnos snaga objašnjavali su navodnom podrškom koju su crno-beli imali od režima. Kao dokaz tome stajala je činjenica da je tadašnji predsednik vlade Mirko Marjanović bio čovek od odlučivanja u fudbalskom klubu, a u košarkaškom to je u jednom trenutku bio Ivica Dačić.
Došlo je do promene vlasti, ali Partizan je i dalje bio ispred Zvezde. Posebno traumatičan period za zvezdaše bio je onaj od 2008. i dolaska na vlast koalicije DS-SPS. Tada, pa sve do 2013. Partizan je u fudbalu vezao šest titula, a u košarci je nastavljen niz započet od 2002. koji se konačno završio 2015. od 13 uzastopnih titula. Ta dominacija Partizana objašnjena je time što su prva trojica tog režima Boris Tadić, Dačić i Mlađan Dinkić navijači Partizana i da su favorizovali klub iz Humske.
Istina je da su u tom postpetooktobarskom periodu i Crvena zvezda i Partizan, kao defakto državni klubovi, dobijali pomoć od te iste države. Razlika je bila u tome što su se uprave u klubovima Partizana bolje snalazile od uprava Crvene zvezde.
Kako su uprave, baš kao i danas, delegirane od strane vlasti, može se govoriti kao što navijači Partizana danas govore, da su tadašnje vlasti u uprave Crvene zvezde postavljali nesposobnjakoviće koji su tu bili da unize Zvezdu. Kada je dolazio na Marakanu da bude rukovodilac Crvene zvezde 2014. Zvezdan Terzić jeste zatekao tim koji je posle šest godina vratio titulu. Ali je naišao na veliku besparicu i opšti haos. Jeste da se njegov dolazak na Marakanu dogodio na poziv Aleksandra Vučića, koji je te godine postao premijer i započeo praktično fazu ličnog režima, i ta činjenica jeste dosta uticala na prilike u domaćem fudbalu.
Rejting Crvene zvezde značajno se digao među sudijama i drugim klubovima i uticaj koji je do 2012, 2013. držao Partizan prelazi u ruke Crvene zvezde. To jeste uticalo na uspon Crvene zvezde i njene rezultate, kao što je i Partizan počeo da pada sa gubljenjem tog uticaja.
Ali treba biti i pošten i konstatovati da je pod Zvezdanom Terzićem Crvena zvezda od tima koji između 2008. i 2017. nije uspeo čak da dočeka ni evropsku jesen, od 2017. postaje standardni učesnik grupne faze nekog UEFA takmičenja. Od toga četiri puta je bila učesnik Lige šampiona, ima ukupno četiri pobede u elitnom takmičenju, tačno toliko više od Partizana. Tri puta je izborila proleće, a jednom i bila prva u grupi UEFA takmičenja, što pre nje nijedna srpska ekipa nije uspela.
Pored rezultata na evropskoj sceni, kakve do tada u ovom sistemu UEFA takmičenja nijedna srpska ekipa nije imala, Zvezda je počela da pravi iz omladinske škole igrače za prodaju, a takođe dolaskom Terzića uspostavljena je stabilnost na trenerskoj klupi kakva se ne poznaje od Miljana Miljanića. Od šest trenera koji su u ovih 11 godina bili na klupi samo Barak Bahar nije završio prvu sezonu koju je započeo.
I to jesu tekovine kojima Terzić može da se ponosi.
Koliko god da širi krug navijača i simpatizera ne simpatiše Zvezdana Terzića, pre svega zamerajući mu razna ugrađivanja i transfer politiku, ipak mu priznaju da je digao Zvezdu iz istorijski najtežeg perioda. I stoga većina njih plaši se da bi posle njegovog odlaska ponovo mogao da dođe neko ko bi odveo klub u sunovrat.
Slično razmišljaju i što se Aleksandra Vučića tiče. Iako je većina protiv ovog režima, svesni da je poguban po Srbiju i srpsko društvo, postoji strah da bi sledeća vlast mogla da bude prilično osvetnička prema svemu što se vezuje za ovu vlast.
Pa i prema Crvenoj zvezdi, čiji su se uspon i dominacija poklopili sa usponom i dominacijom SNS.
