Partizan je iznenađujuće postao jesenji prvak. I od kluba koji prolazi kroz tranziciju preko noći postao je kandidat za titulu.
Novonastale okolnosti prvo su se odrazile na percepciju javnosti da je Partizan legitimni izazivač Crvenoj zvezdi. Bez obzira što crveno-beli imaju neuporedivo skuplji i iskusniji tim. A očigledno se promenila percepcija o stanju Partizana i unutar samog kluba. Makar kod nekih članova najužeg rukovodstva.
Tu se pre svega misli na Predraga Mijatovića. Potpredsednik zadužen za sportska pitanja još tokom jesenje polusezone iskočio je iz narativa da je osnovna ideja ove sezone da se promovišu produkti omladinske škole u prvi tim i da rezultat neće biti u prvom planu. Jer čim su crno-beli vezali nekoliko pobeda u ligi, iskoristili nekoliko neplaniranih kikseva Crvene zvezde i zaseli na vrh, nekadašnji veliki golgeter počeo je da priča o napadu na titulu.
Od velikih reči mnogo su bitnija dela. A da se potpredsednik ne šali pokazala je smena sa mesta trenera Srđana Blagojevića, koji je pre oko godinu dana preuzeo ekipu kada niko nije hteo, hrabro se upustio u projekat radikalnog podmlađivanja i prilično lepo skockao ekipu koja je pružila solidne partije na domaćem i neke respektabilne partije na međunarodnom planu.
Ali čim su usledila dva vezana poraza, jedan u prvenstvu i eliminacioni iz Kupa od Mačve – dobio je otkaz. Nije tajna, na otkazu je insistirao Predrag Mijatović. Sa druge strane drugi potpredsednik u klubu Danko Lazović bio je protiv otkaza. Mijatović je doveo još anonimnijeg Nenada Stojakovića. Pod njim Partizan je počeo da beleži slabije rezultate, ali oni su lepo sakriveni još većim kiksiranjem Crvene zvezde i rezultat je bila jesenja titula.
Dok su dobronamerni kritičari upozoravali da će Zvezda kada pregrmi ligašku fazu Lige Evrope stabilizovati formu i da Partizan mora da se pojača ako hoće da juri titulu, ili da se hrabro drži projekta, po cenu i gubitka titule, u klubu su se odlučili za populizam. Umesto najboljeg igrača Jovana Miloševića doveden je nemački veteran Sebastijan Polter, kao i bivši reprezentativci, iskusni Stefan Mitrović i Saša Zdjelar.
Zašto ovo nisu pravi potezi? Prvo, ta pojačanja došla su kasno. Drugo, njihov zenit je odavno prošao i pitanje koliko će im trebati da uđu u optimalnu formu. Treće, nemaju nikakvu vrednost na tržištu da bi moglo da se zaradi na njima.
Tako, objektivno oslabljen, Partizan je na prolećnoj premijeri kod kuće igrao protiv niškog Radničkog 0:0 i prepustio čelo tabele Crvenoj zvezdi. U klubu se digla prilična prašina, traži se smena Stojakovića. Tu priču poveo je Lazović, ona je došla i do medija, kao i pikanterija u vidu sukoba Mijatovića i Lazovića, koji uveliko traje.
Mijatović je, kao što je imao presudan uticaj da se smeni Blagojević, sada zadržao Stojkovića. I pokazao da je njegov uticaj u klubu najjači. Ali ova situacija takođe je ogolila neke stvari koje lako mogu Partizanu da se obiju o glavu.
Prvo, sada je već javna stvar da se dvojica potpredsednika i očigledno dvojica najodgovornijih za sportsku politiku, ne podnose. Drugo, očigledno je da je nominalni predsednik Rasim Ljajić samo fikus, a da je prava vlast u rukama Predraga Mijatovića. Treće, bilo kakva strategija podložna je promeni ukoliko tako odluči Mijatović.
Četvrto, i možda najteže za Partizan, Mijatović je izgleda populista. To znači da će, da bi zadobio instant ljubav navijača, učiniti sve da se dođe do titule i prekine dominacija Zvezde. Pa i po cenu da se preokrene čitava strategija vezana za mlade.
Ne vodeći računa da je FK Partizan kroz istoriju bio najprepoznatljiviji po tome da je imao respektabilnu školu, iz koje je postojala velika prohodnost ka prvom timu. To je temelj Partizana i svakako da je od fundamentalne važnosti povratak tom temelju.
A klub koji zanemari temelje i fundamentalne strategije ima samo jednu budućnost – životarenje i tavorenje.
