Rukomet i rukometne reprezentacije Crne Gore. Dame nas obično natjeraju na praćenje tradicionalno u decembru, a momci – mjesec kasnije.
Sportska godina obično počinje onima koji emotivno potpuno razdrmaju naciju. Probude nacionalni ponos nakon novogodišnjih praznika. Onom dijelu nacije koji to doživlja na pravi način. Onim drugima – spasa nema.
Takav je i ovaj januar. Domaćin Evropskog prvenstva je Minhen, a Crna Gora je sa ambicijama – da pokaže potencijal i potvrdi činejnicu da može da se nadmeće sa apsolutno svima – otputovala u Njemačku. Sa njima i uz njih i veliki broj naših navijača.
Tim koji je spoj mladosti – nekih novih klinaca koji će u godinama koje dolaze biti okosnica nacionalnog tima – i iskustva – onih dokazanih Evropi i svijetu – imao je pred sobom jasan cilj. Plasman u narednu fazu kontinentalnog takmičenja. U paklenoj grupi, znalo se da će biti teško.
I nije se desilo to što smo sanjali. Nažalost. Lavovi su u skladu sa nadimkom herojski odigrali 120 minuta, bitke sa Mađarskom i Islandom prepričavaće se kao epske, ali ono što ostaje nakon toga, ako gledamo isključivo rezultatski, jeste – ispadanje sa EURA već nakon dvije odigrane utakmice. Treća, protiv Srbije, opet kada je u pitanju rezultatski značaj, ne znači apsolutno ništa. Tako blizu, a tako daleko. Praktično preslikana dva meča, završila su se nesrećno po nas.
Govoriće se o taktici, nedostatku iskustva i greškama selektora Vlada Šole, čuvenom tajm-autu, pretjeranom šaranju u izboru bekovske linije i snajperista koje malo ko ima, onim tehničkim greškama, bez kojih smo mogli – makar u tolikom obliku, ali i onih sudijskih, kojih je bilo na pretek. Opet na našu štetu. I što je najveći poraz – tako olako prođu, niko se ni ne obazire, jer se ponavljaju – a bole. I utiču na rezultate, na karijere igrača, ostavljaju tragove. Rukomet je bez dileme sport, u kojem – uz vaterpolo – sudije mogu da rade šta im je volja. Da izmisle faul, korake, propadanje… I okrenu meč naglavačke.
Bodovi nisu stigli, ali gledajući momke u crvenom znamo da – nije u tim bodovima i pobjedama sve. Ima nešto mnogo jače od toga. Vrednije.
Utisak koji momci u crvenom ostave kada god igraju u omiljenom dresu. Kada dog nastupaju sa grbom na grudima. Pod svojom zastavom. Od izlaska na parket bilo koje svjetske dvorane, intoniranje himne, preko borbe, zalaganja, svega što je za njih – valjda bi trebalo za sve tako da bude – nekako prirodno i normalno.
Najiskrenije suze cetinjskog vihora Mirka Radovića, suze hobotnice Nebojše Simića, pogledi u prazno ostatka hrabre čete… – sve to nam govori da jeste prokockana velika šansa. Ali i da će doći nova. Jer ovi momci imaju nešto što malo ko ima.
A novo jutro će svanuti.
