Odigran je 176. večiti derbi. Crvena zvezda je zabeležila novu pobedu, ovog puta 2:1 posle preokreta. Ali dominantan utisak predstavljale su slabo popunjene tribine stadiona Rajko Mitić.
Kao nikada pre Marakana je zjapila prazna. Iz Crvene zvezde su saopštili da je bilo nešto više od 17.000 gledalaca, što je poražavajuća brojka za najveću svetkovinu srpskog fudbala.
Ali znate šta je najveći poraz u toj slici? Što ona nikoga ne iznenađuje. Već skoro 40 godina ljubitelji fudbala šalju jasnu i nedvosmislenu poruku šta misle o domaćem fudbalu. Konstantno slaba poseta na utakmicama domaće lige bila je jasan signal da narod ne zanima fudbal koji se igra u Srbiji i koji funkcioniše onako kako funkcioniše.
Mnogi “stručnjaci” nalazili su razna “logična” objašnjenja. Te narod je osiromašio pa nema para za ulaznice, te televizije prenose veliki broj utakmice mnogo atraktivnijih liga itd. Istina je da je narod osetio i video da se fudbal odnarodio, da igra više nije bitna, nije bitan sport, već da se nameste rezultati, poguraju igrači za prodaju i slične negativne tendencije.
Kada je liga neregularna, što mahom svi priznaju onom čuvenom rečenicom “prvenstvo je regularnije nego prošle godine” pa kada nema ni kvaliteta, jer se najbolji momentalno prodaju, onda ni fudbal ne može da bude zanimljiv.
A onda narod ne želi u tome da učestvuje.
U danima kada je u društvu veliko gibanje, kada narod traži jasne promene, jedino to nije jasno Aleksandru Vučiću koji stalno govori o tihoj većini koja samo što nije ustala, i podržala ga. On jeste u pravu kada govori o tihoj većini, samo debelo greši kada misli da ga ona podržava. To se videlo te subote kada je organizovao svoj miting, na koji se okupilo manje ljudi nego na nekom derbiju u neka lepša vremena. Upravo je subota pokazala kako nijedna nomenklatura nikada u poslednjih 40 godina nije razumela tu tihu većinu, jer ona je svojom tišinom davala jasne signale da nešto debelo ne valja i da je uvek bila protiv nametnutog narativa i politike ekipe koja vlada sve ovo vreme.
Sve ono što je ta većina radila u srećnija vremena, da ide na utakmice, pozorišta i slične razonode, danas ne radi. Narodu nije do hleba i igara, narod želi nešto više. Narod želi da konačno bude konstatovan. Narod želi da svi društveni akteri shvate da ono za šta se narod sada bori jeste borba za sve, za normalno i pravedno društvo.
I zato ga vređa kada sportisti i treneri, u danima kada cela Srbija ustaje, kada najprogresivniji sloj društva protestuje i traži odgovore na pitanja koja bi sve trebalo da interesuju, govore o nekim utakmicama, takmičenjima, koja su apsolutno nebitna i u “redovnim” danima.
Zato narod ceni Ðokovića, Obradovića, Kalinića, Marinkovića, jer su svesni trenutka, a nikako Milojevića, Mijatovića koji se prave kako je stanje redovno.
U ovim turobnim vremenima kada su ljudi odustali od gledanja fudbala, makar su išli na derbi. Jer ipak su tražili zrno radosti, pa se nomenklatura krila iza derbija uveravajući nas da je sve “stabilno.”
Narod više ne želi da mu bude “stabilno.”
Želi konačno da društvo krene napred i ko želi da čita, videće da je ta poruka poslata sa derbija, nikada jasnija.
