Crvena zvezda je završila takmičenje u Evroligi porazom u prvom meču plej-ina protiv Bajerna. Utisak je da su crveno-beli mogli i morali više.
Jer kada se podvuče crta, tim koji je ove sezone ostvario u 10 utakmica protiv top 5 ekipa čak šest pobeda, od čega četiri u gostima (Olimpijakos, Monako, Fenerbahče, Barselona), morao bi da se nađe makar u šest, a ne bi bilo nerealno ni da je bio u četiri i da ima prednost domaćeg terena u plej-ofu. Ali taj rezultat je izostao usled poraza u susretima koji su “morali” da se pobede: Asvel u gostima, Makabi u Pioniru, Žalgiris u Areni.
Samo sa tim pobedama Zvezda bi bila četvrta. A kada se u jednačinu stavi učinak na domaćem terenu od samo devet pobeda i čak osam poraza (isto kao Partizan i Makabi koji silom prilika igra u Beogradu kao domaćin, a lošiji su samo Virtus i Alba) onda se polako dolazi do uzroka pada. U pitanju je loše nošenje sa pritiskom.
Tim je najbolje partije pokazivao kada je bio otpisan, a najlošije kada je postojao imperativ da se materijalizuju neki iznenađujuće dobri rezultati. Na primer, posle pobede u Istanbulu nad Fenerbahčeom pretrpljen je poraz od Barselone u Areni, pa posle pobede u Monte Karlu poraz od Asvela, krah u večitom derbiju u kojem je Zvezda bila nikada veći favorit, poraz od Makabija posle revanša Partizanu, poraz posle osvojenog kupa od Žalgirisa u Areni pri skoru 16-10 i porazi u poslednja tri okršaja u Areni, sve na jedan posed.
Čak i u samim utakmicama bili su prisutni ovakvi rokerkosteri. Pomenuta Barselona u Areni bila je u rukama Zvezde, ali se onda lopta nije prenela za osam sekundi, protiv Reala u Areni startovalo se 0-14, da bi na kraju odlučivala jedna lopta, u masi utakmica posle praktično dobijene situacijs usledili bi minuti bez koša i bez bilo kakve ideje u napadu…
Zbog čega igrači Crvene zvezde, inače mahom veom iskusni, imaju ovakav, gotovo nepodnošljiv pritisak? Nije beznačajno kada trener Janis Sferopulos podseti da Zvezda nema tradiciju plej-of tima (ovo je tek drugi put u 10 godina da se tim probio u doigravanje). To (ne)iskustvo možda se najbolje vidi po ponašanju najodgovornijih u klubu. Željko Drčelić koji je skoro zamenio dugogodišnjeg predsednika Nebojšu Čovića, nije pokazao naročite promene u negativnim aspektima ponašanja. Šta više, otišao je korak dalje. Čović bar nije izbacivan sa utakmica, a Drčeliću je to već uspelo dva puta, u Morači i u Minhenu.
A tu su i čuveni nastupi posle utakmica. Čovićeva saopštenja zamenili su Drčelićevi istupi u “prijateljskim” medijima. Poput ovog poslednjeg “Platiš da te kradu…Sramota.” Valjda upućeno Evroligi, sa kojom mora da se pregovara oko trogodišnjeg ugovora. Da li je pametno ovako prozivati nekoga sa kojim pregovaraš oko cene učešća u takmičenju za koje još nisi siguran?
To je samo dokaz da sam klub, čiji je važan deo uprava, nije još porastao do evroligaških visina. Jer napeta atmosfera koju rukovodioci emituju u javnosti prenosi se i na teren, među onima koji bi trebalo da budu najmirniji i koji isporučuju rezultat. Igračima je dovoljno što imaju objektivni pritisak veličine kluba i ambicioznih navijača, ne treba da im se još nabija tenzija u njihovoj kući.
Jeste, ovo je iskorak, tu je Sferopulos u pravu. Ne treba da lete glave, ne treba pljuvati igrače. Ali treba reći da je gre’ota što ovaj tim, koji je pokazao kvalitet i potencijal čak i za istorijski rezultat, nije uspeo da ostvari takav rezultat i iskoristi odlične okolnosti, da je ovo bila sezona u kojoj su gotovo svi evroligaši bili nekonstantni i pokazivali u mnogo navrata ranjivost.
