Svetsko prvenstvo u fudbalu ulazi u eliminacionu fazu. A u njoj su i Hrvatska i Bosna i Hercegovina.
Već 10 godina aktuela je sada već čuvena parola “navijajmo za komšije” koja deli narod i aktivira razne poruke mržnje od strane nacionalista. Apologete toga da se navija za komšije, smatraju da je to najnormalnija stvar i ko nam je bliži od njih?
Zanimljivo je da su to ljudi koji kada govore o Crvenoj zvezdi i Partizanu govore o jednom brdu a dva sveta. Tu ne postoji mogućnost da se navija za komšije. I to odmah pokazuje golemo licemerje, čime stav o navijanju za komšije ne predstavlja ništa drugo nego “paljenje” nacionalista.
Sa druge strane prosto je neverovatno kako se nacionalisti lako pecaju na ovu temu. Ističu da je stav navijanja za komšije praktično neprijateljski prema narodu i državi jer su nam oni neprijatelji. Naravno, svako od njih navija za neku Englesku, Francusku, Nemačku, Španiju, koje su učestvovale u NATO bombardovanju primera radi. Ali to izgleda nije toliko neprijateljski čin?
Ali hajml da pogledamo kako je to u velikom, belom svetu, čiji deo želimo da budemo. Da li možete zamisliti scenario u kojem Francuzi navijaju za Nemačku ili obrnuto? Škoti za Engleze? Naravno da ne, jer to su rivali. Isto kao što navijač Barselone neće nikada navijati za Real. To shvataju pravi sportski navijači i za njih je navijanje za komšije prosto neprihvatljivo.
Ali sportski navijači, za razliku od pritupih nacionalista, znaju još nešto. Bez komšija ili sportskih rivala, njihov identitet je nepotpun. Stoga nema pobune kada se Francuska i Nemačka spoje u Zajednicu za ugalj i čelik, ili što Engleska, Škotska, Vels, Severna Irska i dalje tvore Veliku Britaniju. I njihovi klubovi se takmiče u jedinstvenom fudbalskom sistemu.
A jedinstveni fudbalski sistem praktično su stvorili oni najbogatiji. Na tetenu rivali, van njega partneri. A mi i komšije? I dalje ćemo puštati pritupe nacionaliste da spreče ono što nam je svima potrebno. Integracija i zdravo rivalstvo.
