Odigran je 180. večiti derbi. Crvena zvezda je, posle velike borbe i ne lošeg fudbala, pobedila Partizan 2:1 posle preokreta. Crno-belima za utehu ostaje da su postigli najbrži gol u istoriji najveće sportske svetkovine, kada je Brazilac Že posle 54 sekunde zatresao mrežu, kao i to da su odigrali jednu od boljih utakmica ove sezone.
Zvezda, naravno, ima više razloga za zadovoljstvo. Očuvala je seriju pobeda u derbijima, Razlika u odnosu na najvećeg rivala je dvocifrena, tako da šampionski šampanjac već može da se hladi. Ali, sve osim toga je za duboku zabrinutost među navijačima. Ekipa ne koristi šanse, i to umalo da ju je koštalo pobede u derbiju, jer je upravo Že imao dve izuzetno povoljne prilike za bod. Pride, kondiciono loše izgleda.
Ono što ipak može da raduje navijače jeste da je toga svestan i trener Albert Rijera i još važnije, da je to istakao po završetku utakmice, bez ikakvih glorifikovanja pobede kao pobede. To pokazuje nivo ozbiljnosti, znatno viši nego kod domaćih trenera.
Kada su derbiji u pitanju nekako po pravilu vanfudbalske stvari dođu u prvi plan. Tako je bilo i sada. Očekivano, Delije su odale “počast” osuđenom ratnom zločincu i to od strane suda koji Republika Srbija priznaje i sa kojim se obavezala na saradnju. U međuvremenu Ratko Mladić je i za “mejnstrim” postao heroj, ali to jeste “trademark” ove SNS-ćaci vlasti, da sve nedostojno bude proglašeno za najbolje, najlepše. Pa tako je i general, koji je izgubio gotovo svaku ozbiljniju bitku, čiji strateški porazi su kumovali uspešnosti operacija “Bljesak” i “Oluja” koje su rezultirale masovnim egzodusom srpskog stanovništva sa vekovnih ognjišta u Krajini. General koji se dobrih 15 godina krio kao najgori begunac.
Takva osoba nikako ne može da stane u ravan sa Živojinom Mišićem, Radomirom Putnikom, Stepom Stepanovićem, Petrom Bojovićem. Ali u ćaci univerzumu to je najnormalnija stvar. Zašto? Jer odgovara trenutnim potrebama vlasti. Delije su odavno prihvatili Ratka Mladića kao simbol i ove manifestacije glorifikovanja njegovog lika i dela nisu nikakva novost. A još ako to odgovara njihovim gospodarima, onda je ponašanje ove navijačke grupe sasvim očekivano.
Ali to što su navijači Partizana uzvratili skandiranjem Ratku Mladiću otkriva neke važne momente. Prvo, još jedan dokaz da su “Grobari” opozicija ovom režimu isključivo zbog neuspeha koji njihove sportske sekcije trpe u ovim godinama, u kojima je SNS na vlasti. Jer da su iskrena opozicija, bili bi protiv ove vlasti i zbog vrednosnih uzusa, a ovo je dokaz da oni imaju iste vrednosne uzuse kao i ćaci, kao i grupa protiv koje su “celom dušom i telom.” Stoga “Grobari” nemaju pravo da se nazivaju prvoborcima protiv režima, već se pre mogu nazvati ćacima.
Zbog čega? Ne zbog skandiranja Ratku Mladiću. To je stav, veoma kontroverzan, ali je stav. “Grobari” su ćaci, jer istog dana kada je general umro i kada su u Češkoj navijači Crvene zvezde odali poslednji pozdrav, a kapiten Mirko Ivanić čak i salutirao,, navijači Partizana nisu protiv Hetafea ničim iskazali počast preminulom generalu. Onda su u javnosti i parajavnosti usledile masovne prozivke od strane zvezdaša i očigledno su se “Grobari” pokušali “oprati” i na derbiju su ipak skandirali Mladiću. To je jasna nekonzistentnost u ozbiljnim pitanjima, kao što je odnos prema ratnim zločinima, politici 90-ih, drugim rečima “Grobari” se pomeraju kako vetar duva, a to je glavna odlika ćacija.
Ono što je ipak najtužnije, jeste da ovo društvo i dalje gleda u najvatrenije navijače dva državna projekta, instrumenta svake vlasti, kao neku avangardu ili u najmanju ruku, važan faktor promena. Jer ovi navijači su dokazali da njih samo i isključivo interesuju rezultati njihovih klubova i privilegije koje mogu dobiti od režima.
Njih društvo kao celina ni najmanje ne interesuju. Pride, svojim delovanjem ozbiljno zagađuju ovo društvo i one snage koje žele istinske promene u Srbiji, morale bi u prvom redu dramatično da promene odnos prema “navijačima.”
- Mišljenja iznešena u kolumnama lični su stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Lob Sport
