Posle četiri teška poraza Crvena zvezda je zabeležila pobedu u Ligi šampiona. I to kakvu! Savladan je Štutgart – 5:1.
Švabe su u Beograd došle kao aktuelni vicešampion jedne od najjačih evropskih liga Bundeslige. Ove sezone Štutgart je pobedio u Torinu Juventus i ozbiljno namučio Real u Madridu. Taj isti Štutgart je u Beograd došao po bodove, preko potrebne kako bi obezbedio plasman u eliminacionu fazu. I poveo je golom ove sezone fantastičnog Ermedina Demirovića.
Sve je izgledalo kao da će to biti novi potop Crvene zvezde. Ali nije se to desilo. Umesto toga dogodio se veliki preokret. Crveno-beli su prvo izjednačili, potom poveli do poluvremena 2:1. A onda u drugom delu razbili nemačku ekipu i servirali joj još tri gola za jednu od najvećih i najubedljivijih pobeda u istoriji kluba.
Dabome, bilo je značajnijih pobeda. Rezultatski, ova pobeda imaće značaj tek ukoliko Zvezda uspe da u naredna tri susreta osvoji dovoljno bodova da se nađe makar na 24. mestu sa kog se nastavlja takmičenje (trenutno 31. sa tri boda manje od 24. Reala). Ali po svojoj impozantnosti, ubedljivosti i kada se uzme u obzir renome rivala, svakako spada u red najvećih.
Kada se govori o takmičenjima pod pokroviteljstvom UEFA Crvena zvezda nikada nije predstavniku liga petice dala pet golova (jeste dva puta Špancima Espanjolu i Atletik Bilbau ali u Kupu sajamskih gradova), a ovako ubedljivo od klubova lige petice pobedila je samo Kajzerslautern 1996. 4:0 ali tek posle produžetka (u 90 minuta bilo 1:0).
Međutim, razvija se u javnosti i parajavnosti (internet i razni “nevidljivi” komentari) jedan veoma zanimljiv fenomen, koji prati Crvenu zvezdu praktično od njenog velikog povratka na najveću evropsku scenu u sezoni 2017/18. a posebno je zapažen u poslednjih godinu i po dana. Na neki način se osporavaju ovi rezultati i to ne samo od onih od kojih bi se očekivalo, navijača Partizana, već u velikom broju i simpatizera upravo Crvene zvezde. Ovi rezultati se osporavaju uz razne izgovore, poput pumpanja budžeta od strane Vučićeve države, navodnih “sklanjalica” koje se igraju protiv gotovo svih timova u ligi, mnoštva stranaca, Zvezdana Terzića…
I svaki takav komentar se završava onom čuvenom “nije ovo ONA Zvezda” misleći se kako je to ranije bila neka druga, bolja Zvezda, koja se nije “brukala” u Evropi i onda se navode porazi od Pari Sen Žermena (6:1, 4:1), Bajerna (6:0), Totenhema (5:0, 4:0) i ovih poslednjih protiv Intera, Monaka, Barselone.
Nekada je bilo bolje, nekada je Zvezda bila velika, a danas… Da, Crvena zvezda je jednom bila šampion Evrope i taj rezultat ju je svrstao u red evropskih velikana. Ali da li je to standard Crvene zvezde u Evropi pa da se govori da ovaj niz od sezone 2017/18. od sedam vezanih grupnih faza, četiri učešća u Ligi šampiona, tri pobede u istom takmičenju, tri evropska proleća i jedno prvo mesto u grupnoj fazi Lige Evrope, uz četiri pobede nad timovima iz liga petice, uzgred i nekim zanimljivim remijima poput Arsenal u Londonu ili Napoli u Ligi šampiona, nije ništa naročito?
Zvezdina najuspešnija evropska decenija, kada se gleda kontinuitet rezultata, jesu 70-e godine prošlog veka. Tada je Zvezda pet puta uspela da dođe do evropskog proleća, zaključno sa finalom Kupa UEFA 1979. U toj deceniji Zvezda je zabeležila 11 pobeda nad timovima iz lige petice. I ta decenija svakako je uspešnija od ove još nepotpune. Ali recimo 80-ih jeste Zvezda dogurala do četiri evropska proleća, ali imala je samo dve pobede nad timovima iz lige petice. Ako se u tom parametru doda i slavna sezona 1990/91. kada je zabeležen istorijski uspeh, to su tri pobede nad timovima iz lige petice. A treba imati u vidu da je tada za evropsko proleće bilo dovoljno da se izbace samo dva protivnika, dok je taj posao znatno teži u 21. veku.
Od 1995. do 2018. dakle u 23 godine od raspada velike države i skidanja embarga, Crvena zvezda nije uspela nijednom da se plasira u Ligu šampiona, niti da obezbedi evropsko proleće, a zabeležila je svega šest pobeda nad ekipama iz lige petice. Dakle, činjenice kažu da, ako se gleda kontinuitet evropskih rezultata, jedini istinski uspešniji period od sadašnjeg u istoriji Crvene zvezde bile su 70-e godine.
Pride, ta dva perioda nikako nisu za poređenje, jer drugačiji je bio sistem takmičenja, danas mnogo više klubova iz lige petica učestvuje u evrokupovima nego onda, a u jednačinu treba ubaciti i vanfudbalske stvari poput Ugovora u Mastrihtu koji otvara vrata arbitraži EU i njenim institucijama u gotovo svim sferama, pa tako više nije moguće ograničenje odlaska igrača u inostranstvo tek posle 28 godina, zatim Bosmanov presedan koji je omogućio da igrač po isteku ugovora može da napusti klub, što je direktno nateralo siromašne da moraju da prodaju igrače itd. A pride i u tim “srećnijim vremenima” bilo je poraza od Barselone na Marakani 4:1, od Hamburgera 4:0, od Borusije Menhengladbah 3:0 na Marakani, 5:1 u Nemačkoj, 4:0 od Klub Briža, 3:0 od Kelna…
Ovoj garnituri koja vodi Crvenu zvezdu može se zameriti transfer politika. Može joj se zameriti nedostatak vere u decu iz škole, ili mlade talente koji dolaze kao klinci iz drugih sredina. Može da se priča i o nekim propuštenim prilikama na terenu, poput sjajne šanse Bena protiv CSKA za osminu finala Lige Evrope, ili Žanderovo gotovo imbecilno igranje rukom u Pireju, ili silne promašene šanse u dvomeču protiv Rendžersa i Jang Bojsa prošle sezone.
Ali osporavati standard koji je Zvezda u samo sedam godina postavila, standard koji nijedna srpska ekipa nije imala od raspada velike države, pa i standard do kojeg je najuspešniji eks jugoslovenski klub Dinamo iz Zagreba došao za mnogo više sezona (četiri evropska proleća od prvog ulaska u Ligu šampiona 1998/99.) to može samo neko ko je potpuno odrođen od realnosti ili potpuno zlonameran i ima samo jednu misiju, da osporava dokle god može ono što radi Crvena zvezda.
Jer po takvim merilima može da se ospori sve osim titule u Ligi šampiona, a to je sve samo ne ozbiljna priča.
