Uvijek sam se više “ložila” na košarkašku reprezentaciju i slabije rezultate fudbalera prihvatala bez mnogo stresa, ali poraz od izvikanih Engleza teško mi je pao skoro kao filipinsko finale sa Njemcima prošlog ljeta.
Pričalo se o “pet komada” i laganom trijumfu prvog favorita šampionata, a ispostavilo da su jedva sačuvali minimalac iz perioda kad su dobili pretjerani respekt od naših momaka. I tu stavljam tačku na “kukanje”, jer nisam iz kategorije onih što bi svaki poraz da predstave kao pobjedu.
Previše ih je već u Srbiji.
Imamo čemu da se nadamo u nastavku prvenstva, ali moramo i da budemo svjesni da će utakmice sa Slovenijom i Danskom biti teže. Potrošili smo “kvisko” protiv Engleza i za plasman u osminu finala poraza ne smije da bude, a prošla je jedina utakmica od koje očekivanja i nisu bila trijumfalna.
Osim Slovenaca, protivnika imamo i u sopstvenom egu. Dušan Tadić je teško podnio što nije počeo utakmicu, Aleksandar Mitrović jer je zamijenjen, a zna se da je Dragan Stojković Piksi tek neko ko ne da na sebe. Potencijalni problem je tu, ali čini se i da je rješiv. Možda je i bolje da je Tadić rekao sve što misli, nekada su namršteni izrazi lica i tišina štetniji od jakih javnih riječi.
Dobro je da je i selektor rekao da mu ne prija šta je čuo, još bolje da je poručio da neće biti bure. Iskrenost je uvijek ljepša od lažne skromnosti ili ravnodušnosti. Možda nam ovaj vrtlog emocija i sujeta donese nešto i dobro.
Pobijedimo li ego – pobijedićemo i Slovence.
Trenutak je kad moramo da postanemo tim, a na selektoru da pronađe taktiku za trijumf. Moraće da izvaga ostaje li pri varijanti sa dva špica, kao i od koga može da dobije više na terenu – Tadića ili Sergeja.
Ne brinite, neću o taktici…Ali, mogu nešto da kažem o sportskoj psihologiji. Bitnije od taktike i treninga ovih dana biće da se pogledaju u oči, ne zamjere jedni drugima ni odluke, ni javne istupe.
Pobijedimo sujete, a onda i Slovence!
