Iza srpskog sporta teška je godina. Nova 2026. nosi ozbiljne izazove, ali i šanse da se naprave što bolje pozicije pred krucijalne bitke za obezbeđivanje viza za Olimpijske igre u Los Anđelesu 2028. godine.
U ovoj godini neće se još deliti olimpijske vize, ali daleko od toga da ovogodišnji izazovi neće imati značaj u ostvarivanju tog ultimativnog cilja. Januar je mesec rukometa. Igraće se Evropsko prvenstvo, a Srbija ima ozbiljan izazov – izuzetno jaku grupu sa Španijom, Nemačkom i Austrijom.
Ovo će biti prvo takmičenje na kojem će reprezentaciju voditi Raul Gonzales. Srbija nije favorit za prolaz u narednu rundu (dve prvoplasirane), ali ima za šta da se bori. Kada se skloni zagadljivi oblak euforije i nerealnih očekivanja, ova selekcija mora da se koncentriše na najvažniji dohvatljiv cilj. A to je makar jedna pobeda, treće mesto u grupi i da se vodi računa o gol-razlici kako bi ekipa bila među šest najboljih trećeplasiranih selekcija i da obezbedi status nosioca u baražu za Svetsko prvenstvo. A to je već mnogo važnije takmičenje, prvo kvalifikaciono za Olimpijske igre i Srbija mora da se nađe na svetskoj smotri, a kao što se moglo videti u bliskoj prošlosti to je mnogo teže kada se u baražu ne bude nosilac.
Dakle, za razliku od ranijih takmičenja, kada se posle poraza koji udalji ekipu iz borbe za medalje, klone duhom i doživi raspad sistema, sada je bitno da se ekipa drži profesionalno od početka do kraja. Jer ovo možda nije takmičenje na kojem se dolazi do trenutne slave (čitajte medalje) ali je izuzetno važno za sutra srpskog rukometa.
Ovog januara će centralno mesto zauzeti Evropsko prvenstvo u vaterpolu, koje se održava u Beogradu. Da pričamo o ovome pre 10 godina, uglas bi se reklo da samo zlato dolazi u obzir. Ali, sadašnji trenutak je znatno drugačiji. Vaterpolisti su mnogo više u prethodna dva olimpijska ciklusa bili van borbi za medalju nego na pobedničkim postoljima i to je realnost reprezentacije Srbije. Nikoga više ne bi smelo da zavara olimpijsko zlato iz Pariza, koje je lepo, koje je za ponos, ali iz sadašnje perspektive više incident. Selektor Uroš Stevanović verovatno je najsvesniji toga. A opet, kada se EP igra u Beogradu, javnost očekuje najviše. Tako je i napravio Stevanović spisak, napada se zlato.
Kada je tako, onda je to i ozbiljan rizik. Jer ako se ne osvoji makar medalja, Stevanovićev status će definitivno da se dovede u pitanje. I to samo dve godine pred Olimpijske igre, a pride neki igrači će u reprezentativnu penziju posle Beograda, tako da bi Vaterpolo savez morao da ima već sada strategiju za Los Anđeles.
Ipak, kada je januar u pitanju, prvo ime srpskog sporta je Novak Ðoković. Zna se, igra se prvi Gren slem sezone u Australiji, gde je osvojio 10 titula. Svi smo svesni da su favoriti Janik Siner i Karlos Alkaras, ali želimo da verujemo (osim onih najzaslepljenijih pristalica Aleksandra Vučića) da naš Nole može ponovo da se bori za najveće trofeje.
Košarkaši i fudbaleri nemaju velika takmičenja, ali imaju nove selektore. Dušan Alimpijević ima zadatak da u zahtevnim kvalifikacijama obezbedi plasman na SP 2027. ali i da uvede neke nove snage. Veljko Paunović da povrati kult reprezentacije, uvede taktičku disciplinu i da nam prezentuje rezultat u poslednjem tromesečju kada se bude igrala Liga nacija.
Odbojkaške selekcije imaće evropska prvenstva. Medalje ne treba da budu obaveza, mada kada devojke sa Tijanom Bošković uvek su kandidati za medalju. Mnogo važnije je da se ova etapa, sa relativno novim selektorima, iskoristi da se iskristališe kostur ekipe i proširi baza za sledeću godinu kada počinje borba za olimpijsku vizu. Uz jedno “ali” bitno je ozbiljno shvatiti Ligu nacija, jer se kroz nju diže renking na FIVB listi, koji se u slučaju muškaraca pokazao spasonosnim na putu za Pariz.
Ovo će biti godina evropskih prvenstava u plivanju i atletici, može se reći lepe prilike za Angelinu Topić, Adrijanu Vilagoš, Andreja Barnu, pa što da ne i još nekog, da napadnu medalje. Jer ovo su takmičenja na kojima nema večitih favorita u vidu Amerikanaca, Kineza, Australijanaca…
Što se tiče klupskog sporta, nadam se da će ovo biti godina stabilizacije. Da ne bude gašenja klubova, klizanja u amaterizam i svih najnegativnijih pojava. Što se tiče vrhunske evropske scene, FK Crvena zvezda je blizu evropskog proleća, a sa novim trenerom Dejanom Stankovićem pokušaće da pomeri neke granice. A to bi rezultatski gledano moglo da bude četvrtfinale Lige Evrope i gledajući kvalitet tima nije to nerealan domet.
Ostali čekaju jesen, a pre svih bi Partizan i Vojvodina trebalo da gledaju da naprave iskorak, a to bi bila grupna faza UEFA takmičenja. Ali za to bi već sada morali da počnu da se spremaju.
Vrhunska klupska košarka svodi se na Zvezdu i Partizan. Crveno-beli su na kursu za plej-of, uz veliki potencijal da se nađu možda i na Fajnal for. Sa druge strane Partizan treba da gleda prvenstveno da se stabilizuje pod Đoanom Penjarojom.
Od ostalih sportova najviše se očekuje od Novog Beograda i kragujevačkog Radničkog u vaterpolu, koji imaju šansu i da se bore za samu završnicu Lige šampiona. U Evropi su i dalje odbojkaški klubovi Vojvodina i Radnički i videćemo dokle mogu da dođu.
Prevashodno, ovo je godina u kojoj veću odgovornost imaju Savezi od igrača i trenera. Jer, sada se pravi strategija za drugu, ključnu polovinu olimpijskog ciklusa. A da bi oni bili na visini zadatka je da naprednjaci što pre izgube odgovornost nad srpskim sportom, samim tim i srpskim društvom.
