Završile su se mučne i neuspešne kvalifikacije za Svetsko prvenstvo. Bar iz vizure Srbije.
Orlovi nisu uspeli da vežu treće veliko takmičenje, a ceh je platio selektor Dragan Stojković.
Doduše, on je napustio klupu dok je još postojala neka šansa, a ona je podrazumevala da se ne izgubi na Vembliju od Engleske. Poslednje dve utakmice ekipu je vodio Veljko Paunović, koga čitava nacija već deceniju priziva da sedne na selektorsku klupu.
Čudo se nije desilo, Srbija nije izbegla poraz na Vembliju i nije ostala u igri za plasman na Mundijal.
Samim tim i kratkoročni Veljkov angažman je završen. Navodno obe strane su izrazile želju da se saradnja nastavi, nema realnih prepreka i treba očekivati da će tako i biti. Stoga legitimno je pitanje šta ta saradnja znači za fudbalsku reprezentaciju Srbije, a šta za Veljka Paunovića?
Za početak valja reći da je Veljko sada već trener sa ozbiljnim decenijskim iskustvom. Ono je prilično šaroliko, od engleske i španske druge lige do rada na drugom kontinentu u SAD i Meksiku, zaključno sa kratkom epizodom u jednoj od liga petice. Koju je zaslužio izborivši promociju sa Ovijedom iz Segunde u Primeru. Doduše, brzo je dobio otkaz, ali i tu krivica pre svega leži na upravi koja nije obezbedila adekvatna pojačanja za viši rang i vidimo da je Ovijedo i dalje najozbiljniji kandidat za ispadanje.
Uz to već je bio selektor u FSS i zna kako iznutra funkcionišu stvari i poznat mu je selektorski rad. Srbija u Veljku Paunoviću dakle dobija ozbiljnog radnog trenera, sa iskustvom na najvišem nivou, koji zna šta ga čeka na novom poslu. Takav spoj u svom selektoru Srbija je od samostalnosti 2006. nije još imala.
Ako se objektivno i realno posmatra sastav reprezentacije, doći će se do zaključka da Srbija nema vrhunsku ekipu. Nema tu ni brzine, ni mišića, ni kreativnosti. Ovo poslednje moglo bi se kratkoročno rešiti povratkom Dušana Tadića, ali on odlaskom u Ujedinjene Arapske Emirate praktično ulazi u pretpenzionersku fazu karijere.
Osim njega Srbija nema ozbiljnog kreativca i to je gorka istina.
Nema ni velikih asova, a nema ni mnogo igrača u najvećim klubovima. Dušan Vlahović u Juventusu i Strahinja Pavlović u Milanu su jedini, već sledeći Saša Lukić u Fulamu i Nikola Milenković u Notingemu jesu članovi klubova nižeg razreda. Uporedite to sa 2010. a da ne govorimo o 1998. i sve će biti jasno. Takvoj grupi igrača potreban je trener da od nje napravi kompaktnu celinu, kojoj će kredo biti taktička disciplina.
Tu neće biti mnogo uživanja, neće biti “sexy” fudbala, kao što ga nije bilo na Novom Zelandu 2015. kada je Paunović sa omladincima senzacionalnilo postao svetski šampion. A na samom početku neće biti ni velike podrške, jer je narod prezreo reprezentaciju, videvši u njoj oličenje ovog omraženog ćaci režima.
Mnogi od tih ljudi zamerili su Veljku što je baš u ovom trenutku preuzeo reprezentaciju i ušao u kolo sa ćacima. Tako da ako želi da vrati publiku na stadion mora da je osvoji. A kako će to učiniti? Rezultat nije garancija, imao ga je i Piksi sve do Albanije, ali je podršku mnogo ranije izgubio.
Jedina šansa mu je da stvori ekipu sa kojom će se narod poistovetiti, a to je da stvori borce. Jer ovdašnja publika znala je da otrpi poraze, neuspehe, ali ne i izostanak borbe i hrabrosti. A takvih utakmica bilo je mnogo u Piksijevoj postkatarskoj eri.
Na kraju, šta Veljko dobija ovim angažmanom? Naizgled ništa. Mnogo teškog posla, maglovita nagrada. Jer čak i neki uspeh na klupi Srbije nije garantovao unosan ino angažman. A može mnogo da izgubi, od reputacije, krhke ljubavi varljivog navijačkog korpusa. Na prvi pogled reklo bi se da je ovo poslednja stvar koja je Paunoviću potrebna.
A možda mu je baš to sada potrebno, da se uhvati jednog ultimativnog izazova u ovom, zrelom stadijumu obećavajuće trenerske karijere.
