Fudbaleri Crvene zvezde ostvarili su drugu vezanu pobedu u Ligi Evrope i sada se proleće jasnije vidi. Košarkaši Crvene zvezde srušili su i Olimpijakos i sada su naređali sva četiri učesnika ovogodišnjeg fajnal-fora.
Međutim, centralna sportska tema, koja je prevazišla sportski teren, dogodila se posle blamantnog poraza Partizana u Atini protiv Panatinaikosa.
Sa izrazom potpune nemoći dok protivnik pravi seriju 25-0, a njegov tim 10 minuta ne može da postigne koš, Željko Obradović je digao ruke. Bukvalno, jer je koji minut kasnije članovima stručnog štaba rekao da ne može više da vodi ovu ekipu, a sutradan je pušteno u javnost da je podneo neopozivu ostavku.
Usledila je svojevrsna, retko viđena sapunica. Prvo su se dve strane, Željko i predsednik Ostoja Mijailović “uljudno rastali” ali navijači nisu prihvatili taj epilog. Toliko je jak bio njihov pritisak da je Upravni odbor sutradan promenio poziciju i istakao da će učiniti sve da trofejni trener ipak ostane. Govorilo se i o nikad viđenim ovlašćenjima. Navijači su u ogromnom broju došli na aerodrom Nikola Tesla da ga dočekaju i da mu zatraže da ostane.
Sve je bilo spremno za kopernikanski obrt, ali Željko Obradović je pokazao da je ozbiljan čovek i ostao je pri svojoj odluci. Navijači su pali u depresiju i mnogi već vide kolaps ambicioznog projekta. Otišao je i sportski direktor Zoran Savić, a predsednik Ostoja Mijailović još je tu, ali i on trpi pritisak sa svih strana, pa je opravdano pomisliti da neće na tom mestu dočekati Novu godinu.
Raznih ima verzija oko toga zašto je Željko Obradović prvi put u 34-godišnoj trenerskoj karijeri napustio tim usred sezone. Jasno je da se sve nakupilo i da mu je dosta svega. Samo je pitanje čega?
Navijači, posebno oni na internetu konstantno, od kada je Obradović došao u Partizan, govore da SNS vlast sve čini da otera Obradovića i time obezbedi neupitnu dominaciju svoje miljenice Crvene zvezde. Tvrdnja koja jeste zavodljiva, i nije bez osnova kada znamo o kakvoj vlasti se radi, posebno od kada je Obradović podržao studentske proteste. Ali tvrdnja koja ima ozbiljne rupe.
Prvo, Željka Obradovića u Partizan mogao je da dovede i doveo ga je samo jedan čovek Aleksandar Vučić. A svako ko imalo poznaje košarku zna da Željko Obradović ima cenu, i to ozbiljnu. Ta činjenica nipošto ne dovodi u pitanje njegovu ljubav prema Partizanu, ali mu je i stalo do reputacije. A ako dolazi u Partizan, dolazi jer mu je ponuđen ambiciozan projekat. A projekat mora da se plati i nije nimalo jeftin.
Stoga, svako ko pomisli da bi Aleksandar Vučić obezbedio velika sredstva za ovu operaciju, a da želi svakog dana da otera Obradovića, taj ima ozbiljan problem da razume najelementarniju logiku.
Imao je Željko i ozbiljna primanja (prema poznatim podacima oko 200.000 evra mesečno) i Partizan je imao ozbiljan budžet. Sa te strane vlast je izašla u susret, ali SNS vlast to nikada ne radi za džabe. Očekivala je da povratkom evropskog ambijenta na najvišem nivou utiša skandiranja “Vučiću pederu” i slična.
Sve ovo ne znači da pritisaka nije bilo, ali je i veliko pitanje da li su oni bili realno tako jaki. Ko je non stop na internetu i kome je internet jedini prozor u svet, mogao je preko komentara da stekne utisak da bar pola Srbije traži smenu Obradovića posle svakog poraza. Međutim, internet komentari nisu ni jedan odsto od pregleda neke vesti i nipošto ne mogu biti neki vox populi.
U realnosti niko javno u crno-belom korpusu nije nikada tražio smenu Obradovića, niti su to ljudi bliski Zvezdi, iako su poneki ponekad stidljivo govorili o njegovoj odgovornosti za neuspehe. A tek nijedan novinar nikada nije postavio pitanje Obradovićeve odgovornosti. Može se reći da je popularan Žoc mažen od novinara, osim tabloida kada je podržao studentske proteste. Ali i tada je jača meta bio Ostoja Mijailović, sa kojim se očigledno spremao u utarstranački obračun, koji bi ovih dana mogao da dostigne finale.
Dakle ti pritisci da ode nisu bili ni približno jaki ni realni, što se najbolje moglo videti kod navijača, koji su ga na jedinom relevantnom mestu u Areni bezrezervno podržavali. Ali, iz nekog razloga, očigledno ih je Željko ili veoma ozbiljno shvatao, ili su oni samo pojačavali utisak anksioznosti koju je nešto drugo proizvodilo. Dakle, navodni pritisci da ode nisu realni, ali to ne znači da nije bilo izazova. I to ne samo sportskih.
Najveći rival Crvena zvezda u poslednjih 10 godina uspostavila je dominaciju u srpskoj košarci. I nije želela da je prepusti. Ta dominacija, kao i ona u fudbalu, ipak je držala Delije zadovoljnim, što je za režim veoma važno. Ne toliko jer je Vučić zvezdaš, već iz mnogo pragmatičnijeg razloga. Navijači su glasači, zvezdaša je daleko najviše i matematika je tu prilično jasna.
Obradović se susreo sa izuzetno jakim protivnikom, koji je na samom terenu bio jak, ali i van njega. Dve finalne serije ABA lige koje je Željko izgubio od Zvezde pokazale su mu da će crveno-beli učiniti sve da pobede Partizan i trofejnog trenera. Takođe su mu pokazale da rival ume da se snađe u atmosferi podignutih tenzija, u kojoj je Željko prečesto sagorevao. Ali opet, malo je i to mistifikovano jer Obradović je dugo godina vojevao u atinskim derbijima, gde je atmosfera užarenija i gde su incidenti najnormalnija stvar.
I tu možda dolazimo do glavnog razloga ovakvog sloma Obradovićeve misije u Partizanu. Emocije.
Kada je sve samo posao, kao što je to bilo u Huventudu, Realu, Panatinaikosu ili Fenerbahčeu, Obradović je pokazivao kakav je mag ovog posla i sa svih ovih mesta trijumfalno je odlazio. Jedine “mrlje” u Željkovoj karijeri bile su isključivo odlasci sa dva omiljena mesta, koja su mu najbliža srcu – Partizan i reprezentacija. Jeste i tamo postizao uspehe, ali načini na koje je napustio oba mesta su baš emotivni i ostavljaju duboke ožiljke. Što govori da je odlazio veoma povređen, a to znači da mu je baš stalo.
Šta god ljudi govorili Obradovićev drugi mandat u Partizanu ipak nije bio rezultatski rđav. Od četiri pune sezone dva puta je osvojio ABA ligu. Od dva učešća u KLS jednom je osvojio titulu. Dakle, u ta dva takmičenja je, što bi se reklo 1:1 sa Zvezdom. Jedini podbačaj je Kup Radivoja Koraća.
U Evropi Željko Obradović je ostvario prvi cilj zbog kojeg je doveden. Vratio je tim u Evroligu i to kao relevantnog učesnika. Verujem da su navijači očekivali da se ovaj drugi mandat završi titulom šampiona Evrope, ali zaista ne znam koji su rok davali i da li su ga davali najvećem da to ostvari. Ali znam da niko normalan nije mogao da zacrta da Partizan već u četvrtoj sezoni mora da bude šampion.
Možda se očekivao do sada neki plasman na F4? Možda, ali na osnovu čega? Nijednom u ove četiri sezone Partizan nije bio među četiri favorita u predsezonskim predikcijama, niti je ijednom Partizan imao jedan od četiri najveća budžeta. Pride, imao je jedan prilično dobar pohod, u kojem su malo sreće, malo više opreza i nešto premazanosti, falili da Partizan na kraju i dođe do velikog cilja.
Neki kažu malo je jedno četvrtfinale, Dule ih je imao tri i jedan F4. Da, ali treba staviti stvari u kontekst. U Željkovoj sezoni 2022/23. Partizan je imao 56 odsto pobeda. Takav učinak Dule nijednom nije imao, a samo jednom je i to te 2009/10. kada je igrao F4, imao premo 50 odsto i to 52 odsto. To samo govori da je danas teže doći i do plej-ofa i do F4, prosto to je razlika u formatima, a Partizanu i u prethodne dve sezone falile su pobeda-dve da igra plej-of. A tu je bilo i dosta nesreće, ali i nekih neverovatnih propusta.
Bilo je grešaka. I to kardinalnih. Nije se najbolje snašao na neke okolnosti kojih je morao da bude svestan kada je dolazio u Srbiju. Prvo, morao je da zna da je botovanje u SNS Srbiji jedna veoma rasprostranjena disciplina, a opet mnogo energije je gubio na tu parajavnost, koja je praktično nepostojeća.
Nekako je bio zatečen i nespreman u seriji protiv Reala i da uopšte nije imao ideju za adekvatan odgovor na neke nepredviđene situacije. To je posebno čudno za veoma iskusnog trenera koji bi trebalo da prepozna te stvari. Veliki propust je to što je uopšte moglo da mu se dogodi da ga igrači ne slušaju za pravljenje faula. I to u kontinuitetu tri godine.
Na kraju, kada se izgubi svlačionica glavni krivac je trener. A možda je najveća greška što ostavku nije ponudio pred početak sezone, kada je video da mu uprava neće dovesti igrače koje je hteo. Ovako je preuzeo odgovornost drugih i doživeo krah.
Dakle, da li je moralo ovako da se završi? Znajući Željka i ono što on emituje na mestima koja smatra svojom kućom, jedini način na koji je mogao da ode iz Partizana upravo jeste onaj u kojem je emotivni naboj level max.
Baš kao što je bilo.
