Porazom od Dubaija u finalnoj seriji ABA lige KK Partizan završio je sezonu. Možda i najneuspešniju u bogatoj istoriji kluba.
U sezoni u kojoj je klub imao rekordan budžet, što je izjavio sam predsednik kluba Ostoja Mijailović, napadao tri trofeja i bar plej-of Evrolige, na kraju nije ostvaren nijedan od ciljeva. Šta više, Partizan je potpuno podbacio na svim frontovima.
Crno-beli su u Evroligi na kraju zauzeli tek 15. mesto od 20 ekipa, a ozbiljne blamaže su se naređale u domaćim takmičenjima. Ekipa nije uspela da se plasira u finala niti Kupa Radivoja Koraća niti KLS, jer je ispadala od ekipa sa daleko skromnijim budžetima. Nemerljivim.
Jedino se može reći da je ekipa kakav, takav standard održala u ABA ligi. Ali ni tu nije osvojen trofej, a to je za Partizan neuspeh. Međutim, od samog rezultata sve kojima je crno-bela boja u srcu više boli način kako se ekipa i čitav projekat jednostavno raspao.
Pre pet godina pokrenut je ambiciozan projekat, koji je trebalo da bude krunisan velikim rezultatom u Evroligi, Fajnal forom što su u klubu najavljivali, a možda čak i titulom šampiona Evrope, što su navijači priželjkivali, a onda i glasno izgovarali kada je na klupu seo Željko Obradović upravo tog leta 2021. Na kraju se završio u prvoj polovini sezone za nama odlaskom najtrofejnijeg evropskog trenera sa klupe na način nedostojan i tako velikog trenera i tako velikog kluba. I tada je sve kulminiralo.
Partizan je i pre zvanične ostavke Željka Obradovića gubio u nizu. Gubio utakmice koje nije smeo. Već tada je bilo jasno da je iskusan trener izgubio svlačionicu, što su potvrdili i njegovi pomoćni treneri, a i rukovodioci prvo rečima, a onda i otkazima određenim igračima.
Od tada sve je bilo posvećeno gašenju požara. Tu ulogu je preuzeo Đoan Penjaroja. Čak je i uspeo da malo razvedri tmurno nebo iznad Humske, posebno serijom pobeda protiv večitog rivala Crvene zvezde. Ta serija je kod Grobara izazvala totalno oduševljenje, da su gotovo olako prešli preko toga da je Partizan zaista bio ispod svakog nivoa kada se pogleda sezona kao celina.
Jer uprkos tome što dobar deo navijala ublažava ovu katastrofu, uglavnom već poznatim floskulama da je režim izvršio desant na klub, oterao Željka, favorizovao Crvenu zvezdu (koja je takođe imala debakl od sezone), što dobar deo novinara, baš kao i za vreme Željka Obradovića, se ustručava da stvari nazove pravim imenom, ovo jeste katastrofična sezona. Jer kada dovedeš dva igrača za godišnju platu u zbiru pet miliona evra, onda je jasno da imaš budžet kojim bi morao da pojedeš ekipe kao što su FMP, Spartak, Mega. Jer Partizan domaće titule nije izgubio u sudarima sa Crvenom zvezdom, koja budžetom parira crno-belima, već od upravo pobrojanih ekipa.
U Evroligi za neuspeh ne mogu da se krive treća lica, već isključivo onaj ko je selektirao ekipu. Sam Željko Obradović je na odlasku rekao da jedino nije on doveo Dilana Osetkovskog, ali i da mu klub nije na vreme obezbedio centra. Dakle, svi imaju odgovornost. Ostoja Mijailović koji nije obezbedio budžet da se dovede pojačanje na deficitarnoj poziciji, Obradović koji je insistirao na dva epska promašaja Džabariju Parkeru i Šejku Miltonu, koji je trebalo da bude adekvatna podrška Karliku Džonsu. Koliko je taj eksperiment uspeo pokazalo se onda kada se Karlik povredio, tada je sezona otišla u propast.
Zašto je važno sezonu Partizana nazvati pravim imenom, a to je katastrofa? Ne sigurno zbog Vučića, Zvezde, Čovića, SNS, već isključivo zbog samog Partizana. Izgovori služe samo da se prikriju greške onih koji su odgovorni, a pravi put je suočavanje sa istim i izvlačenje pouka. Istorija nas uči da oni koji imaju spremne izgovore nikada nemaju spremna rešenja, tako da ako se Partizan ne suoči sa sopstvenim greškama vrlo lako može da mu se ponovi ovakva sezona.
