Nekada su drhtali (da, da, drhtali) La Korunja i Glazgov Renžders. Nekada se u Crnoj Gori igrao fudbal. Da, igrao se fudbal takav da su naši klubovi parirali mnogo moćnijima.
Danas je to utopija. Kako drugačije objasniti činjenice – a pisao sam o tome i ranije – da su za nas, nekadašnji fudbalski liliputanci, sada klasa.
Naši klubovi obično evropske avanture završavaju prije nego su i počele. UEFA je formiranjem novog takmičenja (Liga konferencija) izašla u susret malim klubovima, ponudila im na švedskom stolu evropske mečeve u kontinuitetu, promociju i ono što je možda i najvažnije – novac. Tako kaže matematika – prolasci u drugu, treću, zvale se one i kvalifikacione runde, kako god, i to protiv timova koji imenom ne ulivaju ništa više sem poštovanja, donosi stotine hiljada eura, milione…
Pogrešno se međutim radi. Budućnost, Sutjeska, ko god uskoči treći, ranije i četvrti predstavnik, krajnje neozbiljno doživljaju Evropu. Tako onda i Evropa doživi njih (nas). I takav pristup se vrati kroz rezultate – debakle. Odlasci najboljih, ili onih koji su nosili igru u sezoni koja je donijela tu Evropu, dolazak istrošenih ili onih stranaca koji se ne pokazuju kao pojačanja, malo vremena za kakvo-takvo uigravanje. Treneri ostanu na ledini, na kraju ispaštaju, iako apsolutno nisu jedini krivci.
Budućnost sjutra veče čeka Strugu. Iako nas u prvom meču nisu ubijedili da može da se prođe dalje, iako sem Petra Grbića sa 35 godina ne vidimo igrača koji ima brzinu, prodornost, nešto nalik onome što traži evropski moderni fudbal, plavi su rezultatom u igri. Zbog toga treba da damo podršku, popunimo tribine i budemo igrač više. Iako je malo onih koji vjeruju u boljitak. Bitno je sada da se prođe. Zbog budućnosti Budućnosti, ali i crnogorskog fudbala.
Bitno je takođe i da nikšićki plavi za dva dana završe posao u Andori i nakon toga se isprse pred AZ Alkmarom, vjerovatno najvećim protivnikom u istoriji kluba, napadačkom mašinom iz zemlje napadačkog fudbala.
Bitno je. I zato – ajde plavi. I podgorički i nikšićki.
