Čekali smo od onog bolnog poraza od Crvene zvezde – ne toliko zbog razbijanja u rezultatskom smislu, koliko zbog odavno neviđene nemoći – i dočekali. Prisnut je reset, Budućnost je, makar na papiru, skockala interesantan tim, a ljepšu pozornicu za prikazivanje mogućnosti “objektivnoj podgoričkoj publici” nijesu mogli ni da zamisle.
Superkup, osam najboljih ekipa iz regiona i trodnevni festival košarke u Morači može da krene. Nema jednog od najvećih rivala – Crvene zvezde, ali to su neke druge teme i pitanja za ljude kroz koje se crveno-bijeli najčešće bez obzira na bogatu istoriju i tradiciju, prepoznaju svih ovih godina i koji su baš zbog ponašanja pojedinca (koji, opet, radi pod komandom nekog jačeg) postali onako možda i grubo rečeno, ali činjenično gadnjikavi i nekim svojim simpatizerima.
Budućnost kao – bez dileme – brend Glavnog grada, kao klub koji je godinama u vrhu regionalne kosarke, kao nekadašnji osvajač Aba lige u sezonu ulazi sa ogromnim ambicijama. S pokrićem ili ne, vidjećemo brzo, siguran sam prilično da se neće čekati mart ili april 2024. pa da saznamo na čemu smo. Prošle sezone smo nakon par mečeva vidjeli – oni koji redovno dolaze – šta nas, nažalost, čeka.
Ne priča se doduše o tim visokim ambicijama na sav glas, ali nekako se šuška o što jačem nastupu u Aba ligi i napadu na Evrokup, jer je put do Evrolige lakši kroz drugo po jačini evropsko takmičenje.
Ide onda i obavezno pitanje “A što će nam Evroliga, da li je to bacanje novca”? U odnosu na ono što dobijamo za uzvrat – dolazak najboljih ekipa, pune tribine, Podgoricu kao naljepšu prezentaciju u Evropi – nemam dilemu da nije.
Neki će reći da plavi kao klub taj pehar iz 2018. godine nijesu iskoristili na pravi način, da Budućnost nakon toga nije uspjela da uspostavi dominaciju regionom, a svi uslovi su bili tu… Sjetimo se gubljenja pol pozicije u Baru u posljednjem kolu u trenucima kad je domaći teren bio neosvojiv (zamislite da Zvezda i Partizan izgube pol poziciju u nekom tamo Čačku ili Sremskoj Mitrovici), a huk Morače plašio sve rivale. Da li nas je usplašila Evroliga, da li je činjenica da je Budućnost one sezone bila jedini klub iz regiona u krem evropskom društva, bila preveliko breme ili inicijalna kapisla susjedstvu da krene sa nenormalnim ulaganjima, a znamo da je makar u košarci, koliko god voljeli ovu igru – dosta toga u novcu. Drugi, oni koji se snalaze za pare, projektuju i realizuju budžet, će opet reći, da je mnogo lakše tražiti i pronaći novac za evroligaški tim, nego za Evrokup, da se sponzori lijepe za najjača takmičenja. Ima istine naravno.
Ono što je prvi korak ka stvaranju preduslova za dobru sezonu – uz interesantan, na papiru, tim – jeste povratak publike na tribine Morače. I čuvenog huka koji plaši rivale. A uz taj huk jača i ekipa, stiđu i rezultati. Sve je povezano. Superkup i mečevi sa najjačima su idealna prilika da počne navika masovnog odlaska u dvoranu u kojoj je pisana istorija.
Da krenemo – od danas u podne pa do 23h, naredna tri dana. Budi u Morači. Preseli se u najveću našu dvoranu. Podrži plave, a uz to – gledaj najbolju košarku.
