Pa dobro…i to se riješilo. Saga “Nikola Jokić u dresu Srbije ljeta gospodnjeg 2023” dobila je svoj epilog. Ne onakav kakav smo očekivali, sigurno ne onakav kakvom smo se nadali, ali – šta je tu je.
Možda je malo pogrešno pisati komentar na ovu (goruću) temu, a nemati konkretan stav – ali onako najiskrenije, ni sama ne znam šta da mislim.
Da li sam razočarana? Izuzetno. Da li imam prava i razloga da zamjerim to Jokiću? Ne.
Isto tako mislim da je neke stvari trebalo malo drugačije, taktički bolje odraditi.
Za početak, obrazloženje.
Ne, ne smatram da je iko, pa ni najbolji košarkaš svijeta, DUŽAN da se pravda narodu, ali…
U ovoj maloj zemlji Nikolu Jokića velika većina populacije obožava. Onako najiskrenije, iz srca… Na prvom mjestu zbog njegovog ludačkog talenta, ali i zbog toga što je baš takav kakav je. Spontan, neopterećen, svoj.
Dakle, nije on dužan bilo kome da se pravda, ali izdvojiti pet minuta vremena da se obrati narodu koji gleda u njega kao u boga, mislim da je bilo sasvim ok uraditi. Iz njegovih usta, a ne Pešićevih sve bi bilo mnogo lakše prihvatiti. To što znamo da nam ništa ne duguje, ne znači da nam malo nije udarilo na emocije.
Druga stvar, tajming… Prošlo je mjesec i po dana od kada je završena NBA liga. Naravno da ne mogu sa sigurnošću to da tvrdim, ali vjerujem da je od starta Nikola znao svoju odluku. Ovako, pustio je narod da se 40 dana krčka i čeka njegovo “da”, samo da bi na kraju dobio – “ne”. Lakše bi nam svima bilo da smo to saznali ranije.
I tako dođosmo do 24. jula.
“Jokić je fizički i emotivno ispražnjen i nije spreman da preuzme odgovornost kakva se od njega očekuje.”
To je ta jedna rečenica selektora Srbije koja je zapalila društvene mreže.
Ljudi…doslovno se vodi rat između “reprezentacija je čast i obaveza, sram te bilo, idi jaši konje” i “jokić je legenda, pustite čoveka da na miru jaše konje”. Konji se, obrni okreni, spominju svakako. Mada, vidim mnogima smeta i što jede burek u Somboru. Pa i što se spušta raftingom niz Taru. Narod ima mišljenje o svemu, uglavnom o stvarima koje ih se ne tiču.
Zadržimo se na onom bitnom i na činjenicama. Da Jokić izgara od želje i ponosa da obuče dres Srbije, on bi ga i obukao.
Istina, mnogi su nam se pod kožu uvukli samo zbog toga što su maltene ranjenu igrali, uvek se odazivali i na terenu ginuli ne razmišljajući o eventualnim posledicama. Ali, nisu svi isti i ne možemo očekivati da svi budu isti. Na kraju krajeva, došla su neka druga vremena. Klupska košarka bacila je senku na reprezentativnu. Jeste otkaza bilo i ranije, ali nikada kao sada.
Ostaje žal ne samo za Nikolom Jokićem kao putnikom za Mundobakset, već i za Micićem, Kalinićem i drugim momcima koji bi se u nekim idealnim okolnostima borili za zlato, jer zlato je u Srbiji uvijek cilj kada je magična igra pod obručima u pitanju.
Sada treba pustiti sve da prenoći, da se slegnu prije svega emocije, a onda svim snagama stati uz Bogdana Bogdanovića i momke koji su tu zato što to iznad svega žele. Ne treba ih potcjenjivati, želja i strast su često presudni. Čuda mogu da naprave.
